BH Magazin

Milan Đinđić za BH Dane

Nedjelja, 15 Mart 2009 00:02

Dvanaestog marta 2009. navršilo se šest godina od smrti srbijanskog premijera Zorana Đinđića koji je ubijen ispred zgrade Vlade. Njegova majka Mila nikada neće zaboraviti taj dan. U stančiću u Novom Beogradu provodi svoje posljednje dane s uspomenama na sina.

Razgovarala: Tamara Nikčević

Zvuči nevjerovatno, ali izgleda da je glavni razlog zbog koga je gospođa Mila Đinđić ipak pristala da mi da intervju bio taj što radim za „bosanske novine“.
„Zoran je, dušo, Bosanac, kao i ja. Tamo se rodio... Hajde, dođite ujutro u devet“ – rekla je.

A nekoliko dana ranije, kada sam je prvi put pozvala, odbila je. Bio je pogrešan momenat. Upravo se, kazala je, vratila sa groblja. Potrešena, objasnila je da nema ni snage ni volje da sa bilo kim razgovara.

„Zvali su me mnogi. Ovi iz Špigla prave veliku priču o mom sinu. Ne mogu, dušo. Drago mi je da ga se sete, ali, šta ja imam od toga?! Ništa ne može vratiti moga Zorana“ – pravdala se. „Javite mi se sjutra, preksjutra“.

I javila sam se.
Opet se kolebala.

Pominjala sam desetak novinskih i televizijskih intervjua koje sam uradila sa Zoranom Đinđićem, obećala da ću joj donijeti našu zajedničku fotografiju napravljenu 1997, odmah nakon Đinđićevog imenovanja za gradonačelnika Beograda, pričala joj o jednom ručku sa njenim sinom u Crnoj Gori, u kojoj je boravio tokom NATO intervencije na Saveznu republiku Jugoslaviju 1999... Šta sve ne!

I...presudila je Bosna!
Tačno u devet sati ujutro stajala sam ispred ulaza jedne u nizu tih groznih zgrada – spavaonica na Novom Beogradu.

Vrata mi je otvorila suva, niska žena, bistrih, živih očiju. Energična, žustrih pokreta, uprkos godinama. Još na vratima mi je ponudila papuče.

„Evo, dušo, ovde možete da se izujete...U Srbiji se to ne radi, ali se kod mene mora. Tu sam naviku zadržala. Mi smo Bosanke jako uredne žene. Nećete zameriti?“

Nisam.
Uvodi me u mali, uredan i skromno namješten stan. Stare, ali dobro očuvane stvari.
Tu je dio mladosti proveo budući doktor filozofije i prvi demokratski izabrani predsjednik srpske Vlade, Zoran Đinđić.

Po cijelom stanu - njegovi portreti.

Kroz glavu mi prolazi intervju koji sam sa Zoranom Đinđićem napravila u njegovom tadašnjem kabinetu gradonačelnika Beograda. Sjećam se da sam ga tri sata mučila da mi odgovori na pitanje zašto se tokom demonstracija 1996/1997, „dok smo mi šetali“, tajno sastao sa Slobodanom Miloševićem. Pokušavao je da se izvuče, da izbjegne direktan odgovor, da, kako bi me zavarao, izbaci jednu od onih svojih metafora po kojima je bio čuven. Očima istim kao ove koje su me sada posmatrale, sijevao je, istovremeno se nervirajući zbog toga što sam, kako je kasnije govorio Bogdan Tirnanić, „uporna kao Jaser Arafat“.

-

Sjetila sam se i večere sa Milom i Lidijom Đukanović i Borom Krivokapićem u podgoričkom hotelu Crna Gora tokom koje je tadašnjem crnogorskom predsjedniku do dva sata ujutro besomučno zvonio telefon. Bilo je to odmah nakon revolucije od 5. oktobra 2000.
„Đinđić“ – kratko bi nas obavijestio namrgođeni predsjednik Đukanović.

Nije htio da mu odgovori. Bio je ljut zbog toga što je tog dana u beogradskom NIN-u izašao intervju u kome je Zoran Đinđić rekao da Demokratska stranka ima više glasača nego Crna Gora stanovnika.

„Ista ona Crna Gora koja mu je pružila utočište kada se skrivao od Miloševićevih ubica“ – gunđali smo povrijeđeno. „Pa, to su Koštuničini „argumenti“!“

Naravno da nisu bili.
Među njima dvojicom nikada nije moglo biti sličnosti.

Kada bi, na primjer, Vojislavu Koštunici palo na pamet da se, nakon višesatnog mučenja, posluži nečim što je, po riječima Mila Đukanovića, baš zbog toga što je bilo šarmantno i mangupski, „tako ličilo na Zorana“?!

A na taj poziv – odavno je bila prošla ponoć – crnogorski predsjednik je morao da odgovori.

Kasnije nam je objasnio da je Đinđić, ne uspijevši da sa njim uspostavi vezu, suprugu, Ružicu Đinđić, nagovorio da sa svog telefona pozove Đukanovića. Bio je siguran da će se njoj javiti. Očigledno mu je bilo jako stalo da izgladi nesporazum.

Nakon nekoliko ljubaznih, konvencionalnih rečenica, gospođa Đinđić je slušalicu prepustila mužu.

Znao je da je pogriješio, ali je mislio da će „Milo to razumeti“.

„Ej, čoveče, valjda znaš sa kim imam posla! Milošević je za ove majka Tereza“ – pravdao se. „Ej, nemoj da se ljutiš! Znaš da ne mislim tako, ali, to je bio jedini način da odobrovoljim nacoše. Ništa mi ne veruju“.

„Ko bi mogao da se naljutiti na njega?!“ – smijao se kasnije Đukanović.

Sjetila sam se i intervjua za beogradski Profil iz 1997. kada mi je ispričao kako je sa kartom u jednom pravcu i dvadeset maraka u džepu jedne zime otišao u Njemačku sa namjerom da se iz nje vrati kao doktor filozofije; kako se, tražeći Jirgena Habermasa, odjednom našao u Štandbergu, ispred ogromne zgrade sa vratima od četiri metra visine, bez zvona.

„Bila je zima, padao je sneg“ – pričao mi je Zoran Đinđić. „Noć, nigde žive duše. Lupao sam na vrata, lupao...Nije bilo šanse da uđem kod Habermasa. Nekoliko puta sam obišao zgradu i video otškrinut prozor. Popeo sam se.

'Kako ste ušli' – pitao me je zaprepašćeni Habermas.
Rekao sam mu da sam ušao kroz prozor.
'Zaista?' – nasmejao se. 'Pre hiljadu godina, Sloveni su tako došli na Balkan. Vi ćete daleko dogurati'.
'Znam' – odgovorio sam”.

Sjetila sam se i Kritičkih članaka V.G. Bjelinskog, koje mi je, nakon intervjua za neke beogradske novine, u sjedištu Demokratske stranke u Krunskoj, poklonio Zoran Đinđić.
„Pročitajte pismo Bjelinskog Gogolju i umesto Rusi, čitajte – Srbi! Sve je isto!.. Pravoslavlje...Mnoge stvari će Vam biti jasnije...“ – rekao je, pozdravljajući se.
I bile su. Ali, kakva vajda od te „jasnoće“?!
Kao da je njega sačuvala.

Sjetila sam se i tog 12. marta 2003. i Željka Mitrovića koji mi javlja: „Pucali su na Zorana“. Pitala sam hoće li se izvući. „Nisam siguran“ – rekao je i spustio slušalicu. Sjetila sam se i Mila Đukanovića koji je, na vijest o atentatu, uprkos upozorenjima da je opasno, da se ne zna ko će iskoristiti gužvu i preuzeti vlast, istog trenutka odjurio u Beograd. „Kada smo ga videli, svima nam je bilo lakše“ – prisjećao se kasnije Čedomir Jovanović.

Sjetila sam se opela u Hramu Svetog Save. I skarednog govora mitropolita crnogorsko – primorskog Amfilohija. I Vojislava Koštunice koji sa svojom svitom dolazi da izjavi porodici saučešće. I Vladimira Popovića koji im to ne dozvoljava. I „nosača kovčega“ od kojih je samo jednome od njih taj „grijeh“ oprošten. I sahrane. I djece. I žene. I majke. I sestre. I prijatelja. I Beograda. I Srbije...

Užas!

„Užas, dete, nego šta je nego užas!“ – kaže Mila Đinđić. „ Moj je život gorak...Gorak...Svi su mi dani teški, ali 12. mart mi je najteži... Živim ovde sama...”

* Živite u Beogradu?
Dio godine povodim u jednom selu kod Prokuplja. Tamo imam kuću, baštu. Zasadila sam cveće, nosim ga Zoranu na grob i ponavljam: e, moj sine, nisam ga tebi namenila...Ne daj Bože da ikada saznate kako je to.

*Suprug vam je umro pre sedam godina?
Godinu dana pre Zoranovog ubistva. Umro je u Prokuplju, ali sam ga ovde sahranila. Leži na Bežanijskom groblju, a naš sin na Novom. Nikada jednome nisam otišla na grob, a da ne odem i drugome. Drago je umro, ubila ga je kap dan poslije Zoranovog povratka iz inostranstva... Već je DOS bio napravljen ...Šta je mom sinu to trebalo?!


*Šta mu je trebala politika, na to mislite?
Njega niste mogli zaustaviti, sprečiti ga kada nešto naumi. Šta mu je trebalo da na silu sastavlja šesnaest, sedamnaest stranaka i da od njih pravi vladu? Vidite kakvi su naši ljudi! Danas govore – pobedio je Koštunica, a svi znaju da bez Zorana ne bi bilo ništa. Bio je vođa, lider...Praktično, nije imao nikoga oko sebe. Bio je sam! Kako to da, kada je tog 12. marta došao, u Vladi nije bilo nikoga; kako to da su vrata bila zaključana? Njegov pratilac Veruović ga je otpratio do vrata, a onda se vratio do kola po tašnu. Zašto ga je ostavio? A Zoran je hodao pomoću štaka. Prvo su ga obogaljili, a onda su mi ga ubili! Onakvog čoveka! Bio je čudo, duša, to se ne rađa svaki dan. Nije što je moj... Pametan, načitan... Doktorirao je u Nemačkoj, ali se vratio u ovu kuću. Ja sam ga odgajila...

*Zoran Đinđić je rođen u Bosanskom Šamcu. Odakle tamo?
Đinđići su poreklom sa Kosova, ja Bosanka iz Šamca. Suprug je bio vojno lice, penzionisan u činu pukovnika... U Šamcu smo se upoznali i venčali. Tamo su rođeni Gordana i Zoran.

*Koliko dugo ste živjeli u Bosni?
Zoran je osnovnu školu završio u Šamcu, a dva razreda gimnazije u Travniku. Lepo smo živeli, složno. Svi – Srbi, Hrvati, Muslimani...Nikada se nismo delili...Taj prokleti rat!..Gordana je maturirala u Travniku, a onda je, kada smo se doselili u Beograd, upisala medicinu, specijalizirala... Često smo se selili.

*Koje godine ste se doselili u Beograd?
Godine 1967. Zoran je bio najbolji đak i nisu mu smetale česte očeve prekomande. Brzo se uklapao. Poslednja dva razreda gimnazije je završio u Beogradu. Sećam se da je jednom pisao sastav za takmičenje povodom Dana Jugoslovenske narodne armije i pobedio. Profesor i on su dobili pedeset hiljada dinara kao nagradu.

*Bio je i odličan student.
Izuzetan. Drago je želeo da mu sin bude mašinski inženjer, pa je Zoran najpre tamo predao dokumenta.
„Mogu ja to završiti“ – ubeđivao nas je. „Imaću stan, kola, novac, ali neću biti srećan. Hoću da upišem filozofiju“.
Pustili smo ga da studira ono što želi. Učio je do kasno u noć, nikada ga nismo terali. Spavao je sa knjigom. O ispitima nam je govorio tek kad ih položi, nikada pre.

Sećate li se ko je sve Legiju dočekao kad se predao? U tri sata noću se skupila elita da dočeka čoveka koji je ubio predsednika Vlade! Sećate li se? Rade Bulatović, Jočić, ona debela nakaza iz televizije... Svi! Skupili su se i većali, sigurno su mu nešto obećali
*Kako ste gledali na to što se još kao student uključio u politički život?
Rekla sam vam da njega nikada niste mogli odvratiti od nečega što je naumio. Početkom sedamdesetih godina su došli ovde kod nas dvojica policajaca u civilu da ga ispituju. Kasnije je uhapšen... Zoran je bio u svojoj sobi, nešto je učio. Otvorila sam im vrata i, kada su rekli zašto su tu, rekla sam im da uđu, ali da se najpre izuju. Navika iz Bosne. Zoran se kasnije smejao kako sam ih isprašila. Pričao je svima... Bio je moćan, studenti su ga voleli. Bio je temperamentan, pun energije... Ličio je na mene. Zdrav kao dren!... Srce me boli za njim. Da je bolovao od neke bolesti, ni po’ jada! Polomili su mu noge, da bi ga lakše ubili...Niko ne može razumeti moj bol. Ne znam kako ću preživeti taj dan...Kada sam čula..

*Kako ste čuli, ko vam je rekao?
Bila sam tog 12. marta u opštini, da platim neke račune. Porez. Svi šalteri su bili zatvoreni, a zaposlene žene su pile kafu...Zoran nije voleo lenje ljude. Voleo je da radi, kao i ja...Nisam mogla da platim račun, pa sam se požalila šefici. Proveravala je nešto u kompjuteru, a onda rekla da nisam platila porez šest godina.

„Ni slučajno“ – planula sam. „Gospođo, znate li da bi moj muž pre umro od gladi, nego što bi preskočio da plati neki račun. Bio je uredan čovek“.
Celo jutro sam se time bavila.
Dan lep, pravi prolećni. Sećam se da sam svratila u stari Merkator da nešto kupim. Bila sam na vratima, kada sam čula telefon.
„Crna Mila, jesi li vidjela šta ti je sa Zoranom?!“

*Ko vam je javio?
Komšija iz Prokuplja kome sam se nekoliko dana ranije žalila kako se bojim za Zorana. Rekao je da uključim televizor. Imala sam šta da vidim.

*Kako to da niko nije došao da vam to kaže?
Možda je neko i dolazio, ali sam bila vani. Ne znam. Pozvala sam odmah momke iz Zoranovog obezbeđenja i odjurila u Urgentni centar. Dvorište je bilo puno policajaca. Sada mu ne trebate – mislila sam u sebi. Kada je trebalo da ga čuvate, nije vas bilo. Ušla sam. Doktor je rekao sestri da mi da neku tabletu za smirenje.
„Neću nikakvu tabletu. Ne treba mi!“ – odbila sam.

Ušla sam u salu u kojoj je ležao Zoran. Ona njegova lepa glava...Oči zatvorene... Lep, a dole...Grudi su mu bile otvorene...Srce prosuto na sve strane...Puklo...Stajala sam pored njega, grlila ga, kukala...Ponovo su pokušali da mi daju nešto za smirenje. Odbila sam, nisam htela.

*Zašto niste?
Nisam htela da mi umrtvljuju bol...Moralo je da boli...Pa, ubili su mi sina!.. Ležao je tako...Bio je moj život. Imam ja i Gordanu, ali Zoran je bio moj život. Samo ja znam kako sam to podnela... Ružica je znala, bila je kod Zorana pre mene... Kada sam izašla iz te sobe, videla sam da je bila sa Mijatom, doktorom, Čedinim tastom... Stajala je na prozoru, nema...Dole su bili fotoreporteri.

*Gdje ste otišli?
Kod Ružice kući...Plakala sam... Videla sam da je moj plač nekima smetao... Htela sam da vrištim, znala sam koga sam izgubila... Kada sam juče bila na groblju, pitala sam: sine moj, šta ćeš mi tu?! Više bih volela da si u onoj „mišjoj rupi“, samo da si živ...

*Kakvoj „mišijoj rupi“?
Milorad Dodik ga je upozoravao da mu spremaju atentat, ali... Zoran je bio takav. Rekao je: Šta hoćete?! Da se sakrijem u mišju rupu?! Ne pada mi na pamet. Neka me ubiju! I – ubili su ga.

*I drugi su ga upozoravali. Kako to da nikoga nije poslušao?
Bio je takav, tvrdoglav i... Bio je naivan, lakomislen, verovao ljudima... Bio je stršno hrabar..

*Rekli ste da ste ga i sami upozoravali, nešto ste predosjetili?
Bila je nedelja...Pošla sam u kupatilo...Zvonio je telefon...Vratila sam se, podigla slušalicu, ali nisam prepoznavala glas.

„Izvinite, sa kim razgovaram?“ - pitala sam.
„Mama, ja sam, Zoran“ – rekao mi je.
Počela sam da plačem.
„Šta je to, Zorane, sa tobom? Kakav ti je to glas? Kaži mi, sine, šta se to dešava, šta ti je“.
Osetila sam da se nešto strašno sprema, ali nisam mogla ni da pretpostavim da će ... Molila sam ga da se pazi, podsetila ga šta mu se dogodilo kod hale Limes, kako su pokušali da ga ubiju...

-
*A on?
Ništa. Slušao je, ali više nisam čula njegov glas. Nikada! Uvek je negde žurio... Poslednje što sam rekla bilo je – Zorane, čuvaj se! Nije me poslušao...A nije ni mogao. Nije mu bilo spasa. Bili su odlučili da ga ubiju...Prosti naš svet ne voli da vidi nekoga prepametnog, nekoga ko je iznad...Pogledajte mu biblioteku...E, moj Zorane...Ogovarali su ga, svašta govorili protiv njega...Koštunica je u tome debelo učestvovao. Nikada mu nisu oprostili što je Miloševića poslao u Hag...Pitali su me jednom u Prokuplju policajci – na koga sumnjate.
„Na vašeg šefa“ – odgovorla sam. „Na Koštunicu!“

Zoranu sam stalno govorila da ih se čuva, ali je mislio da je pametniji od svih njih. I bio je... Govorila sam mu da mu sestra neće preživeti ako se njemu nešto desi...A onda ta sahrana...

*I taj govor mitropolita Amfilohija. Kako ste ga doživjeli?
Ružica nikada posle toga nije zvala popove. Vidite li šta oni danas rade?! Amfilohije je mog sina proglasio izdajnikom, a Zoran je pravio donatorske večere za završetak hrama Svetog Save! Nikada ga nisu voleli. I patrijarh Pavle je više voleo Koštunicu... A Zoran im je pomogao...Nikada ih više nismo zvali... Gordana će doći sutra da zajedno idemo na groblje. Uvek tako odlazimo pre ostalih, kada nema gužve...

*Šta se desilo sa Vašom ćerkom? Da li ste ikada dobili izvještaj o tome šta se zapravo dogodilo sa njom prije nekoliko godina, ko je napao, ko joj je dao tu injekciju?
Nikada, dušo moja. Nikada. Ko da nas obavesti?! Mene i danas slušaju, znam ja to. I moram Vam reći – čuvajte se! Nemate se kome obratiti, nema ko da vas zaštiti! Pa, ovde su ubili premijera!.. Ko da nešto kaže?! Čulo se bilo da Gordana ima nekakav spisak kod sebe, da nešto zna.

*Kakav spisak?
Ne znam. Pričalo se o nekakvom spisku na kome su bila imena ljudi koji su bili opasni, lopovi, radili Zoranu o glavi, bili umešani u ubistvo... Rekla sam novinarima da takav spisak postoji. Kad su to pročitali, otišli su kod Gordane u Valjevo... Upali su u kuću, uhvatili je za vrat, vukli je za kosu do kreveta i dali joj neku injekciju. Ne znam šta je. Spavala je, oni su tražili... Nikada nismo saznali ko su... Kasnije smo je prebacili na VMA. Tamo su rekli da to nije bila nikakva opasna supstanca, da je zdrava...

*Kasnije je i ona dobila obezbeđenje?
Jeste, ali kakvo?! Imali su ti momci posebnu prostoriju u Gordaninoj kući. Znali su da, kada završe smenu, ostave na stolu otvorenu Legijinu knigu. To su čitali! Namerno su provocirali. Ovo je čudna zamlja, čudan narod... Kao da još uvek ne shvataju šta je Zoranovom smrću Srbija izgubila. Pa, vidite li da Legiji prijatelji spremaju bekstvo?! Zamislite da čovek na čoveka pospe živi kreč! On nije čovek, on je čudovište!.. A kada je prvi put ušao u sudnicu, sećam se... Gledao me je pravo u oči. I ja njega. Nije skidao pogled. To su svi primetili.

*Kako ste reagovali kada ste čuli da se Legija predao?
Sećate li se ko ga je sve dočekao? Kakvi su to ljudi?! U tri sata noću se skupila elita da dočeka čoveka koji je ubio predsednika Vlade! Sećate li se? Rade Bulatović, Jočić, ona debela nakaza iz televizije...Svi! Skupili su se i većali, sigurno su mu nešto obećali...A vidite sad Jočića...Ma kako vam to zvučalo, Ivica Dačić je drugačiji. S njim se može nekako razgovarati. Bio je među Miloševićevim ljudima, a sada vidi da se ne može nazad...Nema povratka na staro. To je govorio i moj sin. Nema ga, ali nikad se Srbija više neće vratiti na ono gde je bila. Zoran je to platio životom. A oni ga danas pljuju.

*Sigurno vas pogađa kad čujete tako nešto. Radikali...
Oni su beda i od njih me ništa ne pogađa. Znam ko je bio Zoran. Radikali prave cirkus od države, parlamenta, svega...

*Tomislav Nikolić kaže da se izvinio Ružici Đinđić što je rekao: poručite Zoranu Đinđiću da je i Tito pred smrt imao problema sa nogom. Da li biste vi privatili to izvinjenje?
Ne bih. Kasno se Nikolić setio da se izvinjava. To boli i nikad ne bih za tako nešto prihvatila izvinjenje. Ne možete jednog dana da vređate, a drugoga da se ljubite. To kod mene ne može. Ja imam karakter. Dosta je bilo! Ružica može da prihvati, ali ja neću.

-.
*Sjećate li se svog poslednjeg susreta sa sinom?
Ne, ne mogu da se setim... Kada je postao premijer, retko sam ga viđala. Nije imao vremena, stalno je radio. Ostali smo ga željni. Tešila sam se time što ga viđam na televiziji. Znao je ponekad da dođe na ručak kod mene, dovede decu...

*Posjećuju li vas unučad?
Ponekad. Luka trenira košarku, Jovana uči... Dođu na ručak kada imaju vremena...

*A neko iz Demokratske stranke?
Nikada! Sa njima nemam ništa..

*Zašto?
Neću da komentarišem. Oni najbolje znaju. Smatraju da je sve njihova zasluga, da tu nema mesta za mog Zorana... Svom sinu sam u Prokuplju sama podigla spomenik. Gde su njegovi prijatelji, gde su ti „saborci“?! Neki su došli... Bio je Tadić, Šutanovac...Gašu Kneževića, Gordanu Matković i Rasima Ljajića sam pozvala da dođu. Rasim je dobar čovek. Volim ga, cenim i poštujem. On je drugačiji, pošten... Bilo je dosta sveta. Ljudi plaču, žale, a dok je bio živ, nisu ga voleli... Zoran je bio izuzetan. Žao mi je što je sebe toliko ponizio i dozvolio da ga ubiju, da tako ode... Neka mu je laka crna zemlja...To što su ga ubili, to je najgori zločin! Bedni, mali, nepismeni ljudi! Ubiti takvog čoveka!.. Srce me boli za ovom mojom Gordanom. Crći će od tuge. Ja sam jača, sve izdržim.. Idem na groblje...Verujte da svakoga dana na njegovom grobu nađem cveće. Neko je juče ostavio kale, četiri kale... Znao je da ih je najviše voleo.

* Tekst objavljen u BH Danima prenosimo uz dozvolu autorke