Logo
Printaj ovu stranu

Korona – razotkrivanje prirode moći

Istaknuto Korona – razotkrivanje prirode moći

Stalno slušamo da je ovo rat. Je li zaista tako? Doživljaju tekuće krize kao rata doprinosi odsustvo normalne političke debate. Premijer se pojavljuje na televiziji da bi obavestio naciju o smanjivanju građanskih sloboda, a lider opozicije ne nudi ništa osim podrške politici vlade. Ima se utisak da parlament, ako je uopšte sposoban da funkcioniše, samo razmatra predloge. Ljudi su zaglavljeni u svojim kućama i njihovi napori su ograničeni na privatnu sferu života. Govori se o vladi nacionalnog jedinstva. Politika kakvu poznajemo je nestala.

Ali to nije suspenzija politike, već ljuštenje jednog sloja političkog života da bi se ispod njega otkrilo nešto sirovije. U demokratiji obično mislimo o politici kao o nadmetanju raznih stranaka za našu podršku. Fokusiramo se na ko i šta političkog života: ko želi naše glasove, šta nam nude, ko će od toga imati koristi. Izbore vidimo kao način rešavanja tih pitanja. Ali krupnija pitanja u svakoj demokratiji uvek se odnose na kako: kako će ljudi na vlasti koristiti ogromnu moć koju im dajemo? I kako ćemo mi na to reagovati?

Ta pitanja su uvek zaokupljala pažnju teoretičara politike. Ali sada ona nisu u toj meri teorijska. Kao što pokazuje tekuća kriza, osnovna činjenica na kojoj počiva politička egzistencija jeste to da neki ljudi mogu da govore drugima šta da rade. U jezgru moderne politike je kompromis između lične slobode i kolektivnog izbora. Tu faustovsku pogodbu uočio je filozof Thomas Hobbes sredinom 17. veka, u vreme kad je zemlju razdirao građanski rat.

Kao što je Hobbes znao, politički vladati znači imati moć nad životom i smrću građana. Jedini razlog da nekom damo tu moć je uverenje da je to cena kojom plaćamo kolektivnu sigurnost. Ali to takođe znači da poveravamo odluke o životu i smrti ljudima koje, u krajnjoj liniji, ne možemo da kontrolišemo.

Za njih je glavni rizik mogućnost da građani ne urade ono što im se kaže. Tu postoje samo dve opcije. Ili će država iskoristiti moć prinude koju ima na raspolaganju i prisiliti neposlušne da se povinuju. Ili će politika u celini doživeti potpuni slom – a od tog ishoda, po Hobbesovom mišljenju, treba najviše strahovati.

U demokratiji imamo luksuz čekanja na sledeće izbore kako bismo kaznili političke vođe za njihove greške. Ali to je slaba uteha u situaciji kad je ugroženo osnovno preživljavanje. A i inače, relativno govoreći, to baš i nije neka kazna. Oni mogu da izgube posao, ali nema mnogo političara koji zapadaju u siromaštvo. Dok mi možemo da izgubimo život.

Jednostavnost tog izbora obično je zamagljena demokratskim imperativom postizanja konsenzusa. Vlast radi sve što može da svoje odluke zaodene jezikom zdravorazumskog saveta. Ona kaže da se još uvek oslanja na zdravo rasuđivanje pojedinaca. Ali, kao što pokazuje iskustvo drugih evropskih zemalja, kad se kriza produbljuje, na videlo izbija prava stvarnost. Dovoljno je pogledati snimak italijanskih gradonačelnika koji urlaju na svoje građane da ostanu kod kuće. „Glasajte za mene ili će vam doći ovi ili oni“ – to je rutina demokratske politike. „Uradite ovo, inače...“ – to je sirova demokratska politika. U toj tački ona ne izgleda mnogo drukčije od bilo koje druge politike.

Ova kriza je otkrila još neke nepobitne istine. Nacionalna vlada je zaista važna i nije nimalo svejedno pod kojom ste se našli. Iako je pandemija globalni fenomen, i iako se na mnogim različitim mestima doživljava na sličan način, na širenje bolesti u velikoj meri utiču odluke koje donose pojedinačne vlade. Različite odluke o tome kad treba delovati i o obimu mera znače da različite zemlje neće imati istu situaciju. Kad se sve završi, moći ćemo da vidimo ko je bio u pravu, a ko je grešio. Zasad smo prepušteni na milost i nemilost svojim nacionalnim vođama. Hobbes je upozorio i na to: u jezgru svake politike prebiva element arbitrarnosti koji se ne može izbeći. To je arbitrarnost pojedinačnog političkog rasuđivanja.

U izolaciji demokratije pokazuju šta im je zajedničko s drugim režimima: i tu se, u krajnjoj liniji, radi o moći i poretku. Nije reč o tome da su demokratije prijatnija, dobroćudnija, plemenitija mesta. One mogu pokušati da budu takve, ali to ne traje dugo. Demokratijama je, međutim, teže da donesu zaista žestoke odluke. Predupređivanje – sposobnost da se problem napadne pre nego što postane akutan – nikad nije bilo jača strana demokratija. Čekamo dok više nemamo izbora i onda se prilagođavamo. Zato demokratije uvek kasne za krivom bolesti poput ove, mada neke sprovode mere bolje od nekih drugih.

Ni autokratskim režimima poput Kine nije lako da se suoče s krizom dok ne moraju – a za razliku od demokratija oni mogu duže da prikrivaju loše vesti ako im to odgovara. A kad delovanje postane neophodno, mogu da odu dalje. Kineska izolacija uspela je da suzbije bolest nemilosrdnim predupređivanjem. Demokratije su, međutim, sposobne da budu jednako nemilosrdne – kao što su pokazale u totalnim ratovima 20. veka.

Ali u ratu je neprijatelj pred nama. Tokom ove pandemije bolest odaje gde se nalazi samo u dnevnim izveštajima o zaraženima i umrlima. Država ne zna koja tela su zaista opasna.

Neke demokratije su uspele da se brže prilagode: u Južnoj Koreji bolest je ukroćena ekstenzivnim praćenjem i širokim nadzorom mogućih prenosilaca. Ali južnokorejski režim je imao iskustvo sa epidemijom Mersa iz 2015. godine, koja je ostala u kolektivnom sećanju građana. Moguće je da i Izrael postupa bolje od mnogih evropskih zemalja – ali tu je reč o društvu koje je stalno u ratnom stanju. Lakše je prilagoditi se kad ste već prilagođeni, a teže je u hodu. Poslednjih godina ponekad se činilo da je globalna politika samo izbor između suparničkih oblika tehnokratije. U Kini je to vladavina inženjera iza koje stoji jednopartijska država. Na zapadu je to vladavina ekonomista i centralnih banaka koja funkcioniše u granicama demokratskog sistema. To stvara utisak da su istinski izbori tehničke procene o tome kako voditi ogroman i složen ekonomski i društveni sistem.

Ali u poslednjih nekoliko nedelja u prvi plan je izbila druga realnost. Krajnji sudovi tiču se pitanja o tome kako koristiti moć prinude. Nije reč o prosto tehničkim pitanjima. Izvesna mera arbitrarnosti je neizbežna. A nadmetanje u sprovođenju moći između demokratske prilagodljivosti i autokratske nemilosrdnosti oblikovaće našu budućnost. Daleko smo od zastrašujućeg i nasilnog sveta koji je Hobbes želeo da izbegne pre gotovo 400 godina. Ali naš politički svet i dalje je takav da bi ga Hobbes prepoznao.

The Guardian, 27.03.2020.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 11.04.2020.

Medij

Copyright © 2015. BH Magazin Developed by Senoworks Ent. All Rights Reserved.