BH Magazin

Riznica prošlosti

Nedjelja, 02 Avgust 2009 08:21

Kada se pomene reč “zavičaj” misli nam krenu na ono mesto gde smo odrastali i provodili najlepše trenutke detinjstva .Mene ta reč asocira na maleno selo u podnožju planine Jastrebac u kome se odvijao život mojih predaka i odakle su moji roditelji .



Malo selo okruženo prelepom netaknutom prirodom, gustim zelenim šumama, prelepim livadama , bogatim njivama i voćnjacima.U njemu kao da vreme stoji.Male stare trošne kuće pravljene od blata i kamena, krečene u belo. Ispred svake kuće bunar , bašta i avlija puna cveća i voća. Na stepeništu ispred praga i na prozorima stari ćupovi i lonci puni raznobojnih petunija . Tipično staro selo u Srbiji. Čist planinski vazduh i voda sa planinskih izvora neprocenjivo su blago ovoga kraja .

Meštani ovog sela su uglavnom stari ljudi veoma gostoljubivi i uvek spremni na razgovor. Još uvek se trude i pokušavaju da zadrže onaj duh starih vremena. Među najstarijim stanovnicima ovog sela je i moja baka Ilda koja ima 92 godine i veoma bogato životno iskustvo. “ Da ste mi vi deco samo živi i zdravi , da imate sve što poželite i da se ne mučite u životu kao što smo se mi nekada mučili “- česte su njene reči .Uvek sam volela da slušam njene priče o tome kako se nekada živelo i pokušavala da sebi dočaram tu sliku . Tako da te njene priče i priče drugih starih ljudi predstavljaju veliku i bogatu riznicu prošlosti.

Nekada deca nisu imala igračke kao danas , već su ih sami pravili i njima se igrali. Dečaci su pravili lopte krpenjače , lukove i strele , a devojčice su pravile lutke od krpa . Uglavnom su provodili dane čuvajući stada na obližnjim pašnjacima ili u planini. Često su tada pravili i svirala od zove. Od ranog proleća do kasne jeseni čobani su uz pesmu , svirku i razne igre napasali svoja stada .U proleće bio je običaj da se ovce šišaju i tu vunu su žene prale na na obližnjem potoku , a zatim je češljale . Tu pripremljenu vunu majke i bake stavljale su na kudelju pa iz nje prstima leve ruke izvlačile niti. U desnoj ruci držale su vreteno na koje su okretanjem namotavale napredenu vunu – pređu.Od nje su žene plele džempere , prsluke , rukavice i čarape. Žene su plele uglavnom zimi sedeći pored ognjišta jer tada nije bilo poljskih radova .

U dugim zimskim noćima ljudi su se okupljali oko ognjišta , vatra je grejala i ujedno osvetljavala sobu , a oko nje su sedeli stariji ljudi i razgovarali , a žene prele , plele i vezle. U to doba žene su se takođe bavile tkanjem na drvenom razboju . Tkale su ćilime , prostirke , grubere i ponjave .Odeću su prale na obližnjim potocima. Ljudi na polju imali su sezonske poslove : oranje , sejanje, branje , kosidbu, spremanje hrane za stoku i pečenje rakije.

Uvek je bilo veselo oko kazana kada se pekla rakija šljivovica. Naporno su radili ali su i voleli da se okupljaju često na raznim mestima . Išli su na prela , sabore , vašare , krsne slave i svadbe . Sabori i vašari održavali su se u vreme crkvenih praznika . Tamo su se obično sretali momci i devojke , a stariji razgovarali ili trgovali. Još uvek se u nekim selima održavaju sabori i tamo se mogu kupiti šarena liciderska srca.

Svadbe su predstavljale veoma lep srpski običaj. Nekada su roditelji ugovarali svadbe , a da se mladenci nisu ni videli. U prosidbu se obično išlo uveče , a devojku su prosili mladoženjin otac ili brat. Prosci su za domaćina nosili čuturu sa rakijom , a za devojku obeležje – prsten , jabuku ili odeću. Ako otac primi čuturu a devojka obeležje , onda se ugovarala svadba . Nakon toga pozivanje u svatove obično je obavljao mladoženja noseći bukliju zakićenu cvećem , a ko prihvati poziv za svatove vezivao je peškir ili maramicu za čuturu . Uoči svadbe u kućama momka i devojke okupljali su se mladi i pleli cvetne vence za mladu , kapiju ulazna vrata i kola. Devojku deveru je predavao njen brat uz otkup –“zlato za zlato”. Mlada je tada darivala svatove peškirima , čarapama ili košuljama.Pošto se mlada oprosti sa roditeljima svatovi su polazili mladoženjinoj kući. Posebno mesto u svadbenoj povorci zauzimala je mladina „sprema“:ćilimi, jastuci, torbe koje je mlada godinama spremala. Dolazak svatova pred mladoženjinu kuću najavljivao se pucnjavom , pesmom i svirkom .Svatove su dočekivali ukućani u kolu i svekrva koja je mladu posipala novcem , šećerom i žitom.Nakon toga mlada je bacala sito i verovalo se da ako ono ostane na krovu mlada će ostati u novom domu.Svadbu bi onda nastavljali uz bogatu gozbu i pesmu do kasno u noć, a ponekad je čak trajalo i danima.

Oduvek je osnovna odlika srpske porodice bila sloga i međusobno poštovanje . U svakoj kući se znalo ko je starešina , obično je to bio otac. Živelo se teško i radilo naporno ali su ljudi bili srećni na svoj način. Sada kad uporedimo život naših baka i deka sa našim današnjim životom i mogućnostima , shvatimo da su oni živeli na veoma težak način.

Kad prolazim kroz to maleno selo pokušavam da zamislim kako je to nekada bilo i shvatam da je čovek najsrećniji tamo odakle potiču njegovi koreni. Pred oči mi izađe slika iz detinjstva kada sam svake večeri dočekivala deku da se vrati sa planine sa punim rukama šumskih jagoda i onih večeri kad mi je baka u toploj sobi pričala priče o prošlosti. Jer najveće je blago ono što se prenosi sa generacije na generaciju i što traje vekovima . Tako se stvara tradicija koja predstavlja ogromnu riznicu prošlosti koju treba otvarati, otkrivati i čuvati .Jedino tako mozemo sačuvati od zaborava neprocenjivu vrednost duhovnog i kulturnog blaga jednog naroda .





Danijela Bulatovic

Specijalno za bh magazin iz Krusevca