BH Magazin

Vreme nikada ne možemo vratiti , uvek smo svesni te bolne činjenice . Ono što smo proživeli od kako smo došli na ovaj svet , ostaje zapisano negde duboko u našoj podsvesti i ponekad je dovoljan semo neki detalj , miris ili reč da nam pred oči izađu slike nekih davnih dana i događaja za koje smo mislili da su davno nestali negde , zajedno sa našim godinama i prašnjavim igračkama koje leže razbacane na tavanu .


Pročitah skoro citat Miroslava Antića :"U doba mog detinjstva igrao sam se pošte , sakupljao sam lišće dok idem od škole do kuće . Svakom bih listu uz osmeh , nešto lepo prišapnuo , najlepše što sam čuo i video tog dana . Sa druge strane lista šaputao sam adresu . Hiljade izmišljenih imena . Milion imena . Sve bih to onda zapečatio poljupcem i puštao niz vetar ." I sećanja počeše da naviru i vratiše mi se slike nekih davnih dana koje sam , žureći da odrastem , negde zaboravila . Vratiše se sećanja na one dane kada sam sa svojim drugarima provodila veći deo dana u igri . Trčali smo od zgrade do zgrade i pozivali jedni druge , a onda bi smo satima ostajali napolju . Kući bi smo išli samo da pijemo vodu ili kada nas mame pozovu na ručak . Najveći problemi bili su penzioneri i ljutite komšije kojima smeta galama ili tupkanje lopte . Najveći strah da nas ne pozovu kući dok se sve igre tog dana ne odigraju , najveća želja bila je učiniti nešto novo i neponovljivo . Naveća dilema bila je gde se sakriti dok smo igrali žmurke , a uvek je pobeđivao onaj ko je imao hrabrosti da se sakrije na neko mračno mesto . Osmeh nam nije silazio sa lica , suze su same dolazile i prolazile , baš kao da ništa nije bilo. Po nekoliko puta dnevno penjali smo se i silazili niz stepenice i nije nam bilo teško . Čudili smo se zašto postoje kućna pravila u zgradama i zašto smo morali poštovati vreme odmora od 2 do 5 , kao da je nekome potreban odmor . Rat je u to vreme bio samo igra , a najveća uvreda kada nas zadirkuju zbog lošeg rezultata u igri . Uveče smo ulazili u kuću prašnjavi , istrpeli bi po neku kritiku zbog iscepanih pantalona ili ogrebotine i onda odlazili u carstvo snova puni doživljaja iz proteklog dana. Nisu nam čak ni bile potrebne skupe igračke . Dovoljan je bio lastiš ili lopta , skupljali smo opalo lišće i to nam je bio novac u igri , pravili smo avione od papira i brodove pa smo ih puštali niz vodu . Bila nam je dovoljna samo mašta . Moje generacije su odrastale uz Branka Kockicu . Crtani film u 7h i 15 min bilo je nesto što se nije smelo propustiti .

U svakom slučaju mislim da smo imali lepše detinjstvo od današnje dece , nije bilo savršeno , ali sumnjam da će naša deca imati ikad taj osećaj koji smo mi nekada imali . Danas su igrališta prazna a igraonice su pune , svako dete ima kompjuter i svoje online drugare , i na njemu Counter , a mi smo se rata igrali na ulici . Po lepom vremenu sede u sobi ispred kompjutera i tu pronalaze drugare , slušaju muziku i zaljubljuju se preko kompa . Pitam se samo čega li će se oni sećati jednoga dana ?

Detinjstvo svako od nas nosi kao neizbrisivi trag . Nekad poželimo da smo mogli da zaustavimo to vreme i da večito uživamo u njemu . Detinjstvo je jedno nevino doba u kome kao deca spoznajemo svet , razvijamo svoje želje i mogućnosti i postavljamo granice . Bilo je sigurno i mnogo nezadovoljstava , ali sve nas je to napravilo jakim karakterom i ovako odraslim bićima . Naravno toga tada nismo ni bili svesni da prolazimo osnovne korake u školi života koja nas je pripremala za neke ozbiljnije dane . Dane kada će mo morati da odrastemo i da postanemo svoji ljudi . Nismo bili svesni toga jer smo uživali u istraživanjima , čudili smo se postojanju svega oko nas onako detinje , naivno .

Nekih petnaestak godina kasnije , dok sam prolazila tom istom ulicom u kojoj sam odrasla , primetih da ništa tu više nije isto kao nekada . Ono drveće i živa ograda koje smo sadili i zalivali porasli su i napravili hladovinu i skrovišta za neku novu decu koja sad tu trčkaraju . Neke od onih penzionera kojima je smetala buka , više nikada neću videti . I jedva zadržah suze . Na trenutak zaboravih gde sam pošla , a onda krenuh dalje svojim putem u nova iskušenja i nove probleme koje treba rešiti s ozbiljnjošću odraslog čoveka .